Uverili smo se na licu mesta: Ovako Radanska ruža hrani žene Lebana – među zaposlenima samohrane majke i penzionerke

U socijalnom preduzeću „Radanska ruža“ svoj prvi dinar u špicu sezone sazrevanja voća i paprika zarađuje više od 30 žena iz lebanskog kraja, i to one za koje nigde drugde posla nema.

Svaka žena u „Radanskoj ruži“ muči neku svoju muku, bilo da je samohrana majka, devojka s osam razreda škole, udovica ili invalid. Zajedničko im je da potiču iz okoline ovog gradića na jugu Srbije, iz planinskih sela u kojima nema posla i gde, osim cveća i voća, već dugo ništa drugo ne cveta.

Plata koju dobijaju za mnoge je bila prva u životu, a rade ono što su celog života radile kod kuće. Njihovim rukama spremljena zimnica postala je čuvena, a svaka žena svesna je velike odgovornosti za kvalitet onoga što iz njene šerpe ode u teglicu.

– Za mene su sve one visokokvalifikovane, VKV domaćice koje konačno naplaćuju svoje znanje, ljubav i rad. „Radanska ruža“ je socijalno preduzeće, jer poslujemo bez profita i zapošljavamo marginalne grupe žena. Sve što zaradimo ulažemo u proširenje proizvodnje s jedinim ciljem – da se razvijemo dovoljno da možemo da radimo svih 12 meseci u godini – kaže Slobodanka Daca Pavlović, predsednica Udruženja žena „Ruža“, iz kog je pre četiri godine niklo ovo preduzeće.

Daca je srce i duša firme, a u ovom poduhvatu zajedno je od početka s direktorom Predragom Stošićem.

– Nikli smo iz tuđih para. Konkurisali smo, a oni koji odlučuju prepoznali su ideju, pa smo dobili sredstva iz evropskih fondova. Udruženje je većinski, a naša opština manjinski vlasnik preduzeća – priča Predrag dok nas vodi u veliku kuhinju iz koje dopire opijajući miris pečene paprike.

U ovo doba godine radi manje žena, ali kad ima porudžbina, ima i posla, pa je njih osam tog dana zasukalo rukave. Lidija Ristić je dobro založila smederevce, toplo je kao u raju.

– Nije teško jer ložimo „ženska“ drva. To su oni ostaci, granje koje niko neće. Mi ih jeftino kupimo, očistimo šume i pritom ne moramo da ih cepamo – priča Lidija.

U velikim šerpama krčka se ajvar, a vredne ruke ogromnim bukovim varjačama neumorno mešaju da slučajno nešto ne zagori.

Tog dana upržavale su i pakovale ajvar za kupca u Austriji.

– Kad mi ovako pažljivo ljuštimo paprike, moraju i one da paze da nam zajednički trud ne propadne – šali se Dobrica Jović, šefica koja sve radi i, kažu koleginice, najmanje priča.

Velika je radost kad stigne prva plata u životu

Vidi se da ovde nema uobičajene hijerarhije, ali svaka od njih zna šta joj je činiti. Sterilišu se tegle, potom pune i zatvaraju, lepe se etikete, na koje su veoma ponosne.

Tačno na vreme za pauzu stiže i Zora, njihova prva penzionerka i zaštitno lice firme. Ispekla je brdo palačinki, pa se radna tišina pretvara u radosni žamor.

– Jesam u penziji, ali ovo je moja druga kuća. Prošli smo svašta zajedno. Ne mogu bez njih i našeg pekmeza od šljiva za najukusnije palačinke na svetu – priča dok po velikom stolu užurbano raspoređuje slatki doručak.

Bliskost među njima je očigledna. Jedna drugoj nastavljaju rečenice, a kako i ne bi kad su toliko toga prošle za ove godine.

Od radosti kad stigne poruka da je legla prva plata u životu, preko čekanja vesti o ishodu Suzanine operacije, do rođendanske proslave koleginici, prve u njenom životu.

– Na selu te niko ne pita za rođendan. To se nije slavilo, a kad sam počela da radim, vidim da slave s tortom, pa ajde i ja da počastim. One su mi sračunale da punim 50. Prvi put u životu sam dobila poklon i ne mogu da opišem koliko mi je bilo lepo – kaže Javorka.

Mnogo je posla i u omanjoj kancelariji, tik uz kuhinju. Tu atmosfera nije preterano vesela jer se u gomili papira i administracije vodi borba za opstanak.

Socijalizacija ovih žena nema cenu

– Uz sav rad i dobru volju preduzeće je posle četiri godine uspešnog razvoja dovedeno na rub propasti. Krajem prošle godine postali smo žrtva finansijske malverzacije. Isporučili smo distributeru zimnicu u vrednosti od 3.500.000 dinara, a onda je krenulo odlaganje naplate, telefon registrovan na sajtu APR postao je nedostupan, a vlasnici su nestali. Pa gde će im duša! Oni dobro znaju s kim su poslovali i da socijalizacija ovih žena nema cenu – priča Predrag.

Nekome je to ništa, a za njih su to nezamislivo velike pare. Prvi put su dužni radnicama dve plate, i to ih izjeda. Mnogi im pomažu da preguraju ove teškoće. Naručuju ko koliko može, odmah uplate na račun, a ima i pojedinačnih malih donacija. I opština je oformila komisiju, pa se nadaju da neće biti uzalud jer, kako kažu, više od sto porodica iz ovog kraja je osetilo bolji život zahvaljujući „Radanskoj ruži“.

Kada su počinjali, nisu znali šta ih čeka, pa Daca i Peđa uglas kažu da je tako bolje jer da jesu, pitanje je da li bi se usudili da krenu u ovu avanturu.

– Ne odustajemo od ideje da ovu priču proširimo širom Srbije. Svuda ima žena koje traže spas u poslu. Znam to dobro, jer sam godinama radio kao edukator i trener za rodnu ravnopravnost. Dosadile su mi te priče i poželeo sam da s Dacom uradim nešto konkretno, i to je ovo što vidite. Ponosni smo i nećemo odustati. Procvetaće opet „Radanska ruža“ – odlučan je Peđa da opstanu uprkos prevarantima.

UVEK IMA I ZA DRUGE

Pored toga što zapošljava žene koje niko drugi ne želi, „Radanska ruža“ pomaže i drugima. Svoje proizvode donira socijalnim ustanovama širom zemlje. Dosad su pomogli školi za decu sa specijalnim potrebama u Leskovcu, sigurnim ženskim kućama u Beogradu i Vranju, Svratištu za decu „Duško Radović“ u Nišu, a pre dve godine su pakete zimnice podelili svim mladim mamama u Lebanu.

Izvor: zena.blic.rs